preskoči na sadržaj

Login
Korisnik:
Lozinka:
Kalendar
« Lipanj 2017 »
Po Ut Sr Če Pe Su Ne
29 30 31 1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 1 2
3 4 5 6 7 8 9
Prikazani događaji

Brojač posjeta
Ispis statistike od 28. 10. 2013.

Ukupno: 346683
Ovaj mjesec: 1810
Ovaj tjedan: 417
Danas: 18
Literarni kutak - PN

                 

 

 

Obilježavanje Dana planeta Zemlje

 

Svanuo je lijep i sunčan dan. U našoj školi smo obilježili „Dan planeta Zemlje“. Travanjski dan okupan suncem uljepšao je ugođaj oko naše škole.

Zemlja je naša kolijevka i hraniteljica. Zemlja je mjesto gdje živimo. Volimo je!

Čuvajmo zelenilo i čistu vodu!

Današnji projekt obuhvatio je sve učenike od 5.-8. razreda. Bili su podijeljeni u 10 grupa. Svaka grupa je prošla kroz 10 aktivnosti, koje su uz učitelje vodili i učenici : Julijana Kolarec 5., Dora Tičarić 8.a, Tihomir Zagorac 8.a, Ira Patricija Kolić 8.b i David Kuzmić 8.b Svaka aktivnost bila je obilježena brojem. Učenici su marljivo poput pčelica obilazili svako mjesto i slušali što im je zaduženi učenik ili učitelj govorio.

Brežuljak oko škole oživio je, a zelenilo je upotpunilo proljetnu sliku. Sve je bilo interesantno od određivanja pozicije GPS-a, vrste oblaka, mjerenja temperature u zraku i zemlji. Bilo je puno pitanja i o orijentaciji pomoću kompasa, mjerenja visine stabala, ozelenjavanja – faze listanja. Sve se je to moglo vidjeti i doživjeti u neposrednoj blizini škole.

Vrijedni učenici napravili su i statističke podatke i grafičke prikaze temperature za tjedan dana u  2013. i 2014 .

Informatičari su proučili Globe portal.

U holu škole izrađena je zajednička slika – Dan planeta Zemlje.Nakon aktivnosti provest će se on-line testiranje.

Sretna smo djeca što možemo živjeti i raditi u ovom lijepom okruženju.

Čuvajmo zelenilo i oplemenimo Zemlju na kojoj živimo!

 

 

Maja Borovac 7.b

 

HRVATSKA RADIO TELEVIZIJA

 

11.12.2013. šesti razred OŠ Slavka Kolara iz Kravarskog posjetili su Hrvatsku radio televiziju u Zagrebu. Pred zgradu smo stigli oko 8,30. Dočekala nas je gospođa koja nas je uvela i objasnila što se ovdje sve radi.Govorila je o povijesnom razvoju, o značajnim ljudima koji su tu radili i stvarali. Bilo je zanimljivo prolaziti hodnicima i promatratiljude koji rade na različitim emisijama.Posjetili smo „PLAVU“ i „GLUHU SOBU“.Vidjeli smo gdje nastaju razne radio emisije, radio drame i razne priče. Najviše nam se svidjela dvorana gdje se održava „PLES SA ZVIJEZDAMA“. Tu smo se rastrčali, htjeli smo sve vidjeti.Bio je ovo za nas jedan poseban dan i velik doživljaj kojeg ćemo pamtiti. Kad smo ušli u autobus, vidjeli smo gospodina Ivu Gregurevića, svi smo mu sretno mahali i pozdravljali ga.

 

                                                                                  Ana Marija Bradić, 6.b

 

 

                 Ružne riječi bole jednako kao i udarci

Često na televiziji, na ulici, svuda u okolini vidimo bar jedan način tučnjave ili ružnih riječi. Neki zbog toga okrivljuje roditelje, a neki pak loš odgoj ili društvo.

Bila sam u situaciji  kada sam  spriječila tučnjavu. Naravno bilo me strah da se i meni nešto loše dogodi ,ali sam zamislila kako je onome kojeg tuku i govore mu riječi koje bole jednako kao i udarci. Više dječaka  je tuklo jednoga dječaka. Prišla sam im. I imala sam što vidjeti. Dječak kojega su tukli bio je uplakan, preplašen i pun modrica po tijelu. Pružila sam ruku pretučenom dječaku ,a ovi što su ga tukli odmah su pobjegli. "Nije važno što su pobjegli, važno je da si ti dobro" – rekla sam. On je jedva ustao, a ja sam ga jedva držala. Zahvalio mi je što sam mu pomogla, no kad sam spomenula da ovo mora prijaviti nekome, rekao je: "Ne, ovo nitko ne treba znati" i otišao. To me začudilo, ali i iznenadilo da ovakvo nešto ne želi nikome prijaviti. Shvatila sam zašto ne želi to prijaviti: zato što kad dječaci koji su ga tukli saznaju da ih je prijavio, ponovno će ga napasti. Ja sam morala cijelo vrijeme šutjeti o ovome i nikome ne reći ništa. Pokušala sam razgovarati s njim da promijeni mišljenje , ali bilo je samo još gore. Nisam više mogla šutjeti. Otišla sam do njegove sestre i sve joj rekla. Nije mogla vjerovati. Rekla je: "Pokušat ću razgovarati s njim". Ja sam joj se zahvalila i otišla. Još smo se par puta viđale i pričale o toj temi, ali ona je svaki put rekla da on želi da  za  ovo  nitko ne zna i da se naljutio na mene što sam rekla njegovoj sestri, pa više ni ne želi pričati sa mnom. Bila sam ljuta i na sebe i na njega, ali vrijedilo je pokušati. I ponovno bi ovo učinila da se nađem u ovakvoj situaciji. Vrijeme je prolazilo, a on je i dalje kao i ja  šutio. Pokušala sam i dalje s njim razgovarati, ali nije me ni pogledao. Sve dok jednoga dana nisam odlučila napisati mu papirić na kojemu je pisalo: "Možda ne želiš sa mnom  razgovarati, ali ovo trebaš znati. Tvoji "prijatelji" koji su te tukli rekli su mi da će to ponovno učiniti jer ih stalno zezaš". Ja sam im  odgovorila: "Vi ne znate? Prijavljeni ste zbog one tučnjave koju sam ja spriječila i ako bilo tko još to pokuša bit će kažnjen. - Oprosti, ali više nisam mogla šutjeti.''  Dani su prolazili, a dječaci koji su ga tukli više mu se nisu ni obraćali, a ni prilazili. Možda mi nikada neće oprostiti što sam rekla, ali ja više nisam htjela šutjeti.


 Mislim da svatko tko vidi ili čuje bilo što bi moglo povrijediti nekoga, treba to prijaviti. Često puta nas je strah, pa mislimo da će biti još i gore, ali ne ako ćemo tako misliti tko će onda biti taj koji će spriječiti da se takvo što više nikada ne dogodi. Nitko na ovome svijetu ne smije biti zlostavljan bilo to riječima ili ružnim tučnjavama. Svatko ima pravo na sretan život, a oni koji mu to ne dopuštaju, sami sebi unesrećuju život, jer kakav to moraš biti čovjek da nekome drugom ukradeš sreću? Kada god vidite da netko nekome govori ružne riječi ili ga tuče uvijek ga vrijedi spriječiti u tome. I zapamtite, onima koji to rade – treba pokazati zube! 

Elizabeta Kolarec 7.a, OŠ Slavka Kolara, Kravarsko

 

Čudnovata knjižnica

Postoji dječak po imenu Noa, vrlo je zaigrano dijete. Živi s majkom na planini u drvenoj kućici. Svaku večer Noa sluša majčine priče za laku noć. Tako mu je ispričala priču o gradu koji je davno nestao. Pričalo se da je to čaroban grad gdje postoji mnogo knjiga koje lete. Noa je zaspao sanjareći divan grad pun raznolikih knjiga. Sljedećeg jutra probudio se u nepoznatom gradu u kojem je sve izgledalo drugačije. Auti su svuda letjeli, kuće i zgrade su bile čudnovatih  oblika, a ljudi su trčali i zurili u naprave koje su pištale. Noa je krenuo razgledati grad kako bi li našao izlaz iz ovog čudnog sna. Ubrzo je stigao do jedne  napuštene ulice, u kojoj se nalazila jedna velika šarena kuća. Od znatiželje Noa je ušao u kuću i ugledao mnogo knjiga koje su svuda letjele. No bila je tu i jedna druga knjiga koja je potišteno sjedila i zurila u dječaka.              

 Noa joj pristupi: ''Oprostite  možete li mi kako pomoći, došao sam nekako ovdje, a ne znam kako se vratiti kući.''

''Dobro došao, napokon si stigao.''- odgovori knjiga veselo.

''Molim?''- začudio se Noa.

 ''Pa ti si ovdje kako bi nam pomogao, zar ne?''- opet će knjiga.

''Ali ja ne znam o čemu vi govorite''- Noa će već skoro ljutito.

''Moje ime je Nil, a ti si izabran kako bi nam pomogao riješiti se zlih robota. Zemlja u koju si stigao nekoć je bila zemlja knjiga, a danas njome vladaju roboti koji žele nauditi ljudima.''- objasni mu Nil.

Ubrzo nakon toga, Noa je pristao pomoći knjigama da se riješe zlih robota. Bacili su se na posao. Dan i noć tražili su nekog tko bi im mogao pomoći.

Na kraju se Noa se sjetio satova prirode i uskliknuo: ''Znam tko nam može pomoći! Pomoći će nam virusi! To su malena, dobra bića koja se mogu riješiti robota!''

Tako su i učinili, a virusi su se rado odazvali. Ubrzo ih je stiglo na tisuće virusa koji su krenula u borbu protiv robota. Uz pomoć knjiga i virusa roboti su poslani na planet Velikog robota. Svi su bili sretni, knjige se od silne radosti letjele po čitavom gradu, a ljudi su se vratili svom  starom životu, nastavili su čitati svoje omiljene knjige...

''Noa, probudi se! Moraš u školu!'' – odjednom su se začule tihe riječi brižne majke.

Noa je otvorio oči, ustao i uzeo knjigu koja mu se sretno osmjehivala na stoliću.                                                                                                                                                       

Dora Tičarić, 7. a OŠ Slavka Kolara, Kravarsko

 

Sadnja krumpira

Evo još jedno proljeće od mnogih je stiglo. Sve cvate, divan je i čist zrak u mome zaselku. Traktori prolaze cestom, uglavnom crvene boje, svi jure po poljima pripremajući zemlju za sađenje kao da se diže pobuna. Uglavnom je u pitanju kukuruz, djetelina, krumpir... E, a kod krumpira počinje priča!  

U našoj obitelji sadnja krumpira je jako važna. Tata je glavni. Jasno, on je glava kuće i odlučuje.

 – I   ovo leto ga bumo sadili u ravnicami, tam uvek uspe. Oko dvajset redov dugače po petnaest metri. –

Baka popravlja rubec, žmirka ispod velikih pepeljarki i naravno da se nadovezuje jer ipak je ona u pravu i kad nije.

-Normalno nek se najde, em nismo sirotinja zemlje ima. Al mot bi bilo bolje da se na druge ledine seja evo je zemlja već zmorena, nek se odmori ovo leto.

Svi znamo da se nema smisla upletati, majka kuha kavu i samo odobrava izgovoreno. Već se i ona umorila od prepirke sa svekrvom koja je sad već u poodmaklim godinama. Zna da je treba pustiti da kaže svoje radi općeg mira u kući.

Brat i sestra kolutaju očima jer i ovu godinu su fizički radnici u polju, naravno, poslije mame. Ona najviše povuče i podizatelj je morala  u bilo kakvim fizičkim poslovima.

Sestra je samo prokomentirala. -Jasno! Zakaj bi i ovo proljeće bilo drugačije od ostalih, opet sadimo kromper za celo selo! Da ga ima i za podeliti koju vreću, pritom ispijajući crnu tursku kavu.

Brat samo prozuji, snimi situaciju te prokomentira: ''Dobro! Ja idem na nogomet.''

Ispijajući svoj cappucino promatram ih i znam da će i ovo proljeće sadnja krumpira biti zanimljiva. Najblaže rečeno, u našoj obitelji sadnja krumpira priprema se kao procjena strateških akcija vojnih snaga na neko područje.

LUCIJA SOKOL, 8. r.  OŠ Slavka Kolara, Kravarsko

 

ŠOPING

 

         Volim  ići  u  šoping.  Pogotovo  vikendom.  Pogotovo  u  'West Gate'.  I  pogotovo  kad  ide  i  mama.  Onda  se  u  svakom  dućanu  zadržavamo  po  pola  sata  i  uglavnom  izlazimo  s  hrpom  vrećica  jer „svidjelo  joj  se  ovo“ i „svidjelo  joj  se  ono“  i  „gle, ono  je  baš  slatko“.  No  danas  bi  se stvari  mogle  odigrati  drukčije  zato  jer  je  danas  s  nama  i tata,  a  za  njega  je  hodanje  po  dućanima...  pa, recimo da ne  voli  to.  S  nama  je  i Sara,  ali  ona  je  u  redu  (za  sad).

         Iskreno,  trenutno  me  baš  i  nije  briga  za  odjeću  i  nakit  kao  inače -  više  me  zanimaju  štitnici  za  odbojku, koje  već  duže  vrijeme  želim  i trebaju  mi.  Ali,  naravno,  mama  je  primjetila  jednu  jakooooo slatku  majicu  tamo  prijeko,  baš  za  Saru.  Koliko  znam,  'Intersport'  je  na  drugom  kraju  kata.  Uh,  ovo  će  potrajati!

         Tata  je  već  tri  puta  obišao  dućan,  ali  danas  je  htio  oraspoložiti  mamu  pa  se  pravio  da  mu  to uopće  ne  smeta.  Mama  Sari  daje  neke  traperice  kako  bi  ih  probala  (opet!),  a  ja  sa  u  naslonjaču  pokraj  kabina  za  presvlačenje  polako  gubim  živce.  Pa  već  ih  je  probala  deset!  I  još  uvijek  se  ne  može  odlučiti!
- Daj,  idemo  već  jednom  do  'Intersporta'!
- Stella, daj se smiri!  Što  si  zapela  za  taj  'Intersport'?
- Pa  zbog  štitnika!
- Aham, dobro,... strpi se. Sara  ove  ti  baš  lijepo  stoje!
- Ali već sat i pol s-
- Stella  ne  gnjavi  mamu! – javio se tata.

         Nakon  dobrih  dva  sata-  možda  čak  i više -  mučenja,  došli  smo  do  Intersporta.  Napokon  sam  malo  živnula  i  brzo  došla  do  odjela  sa  raznim  štitnicima.
- Ja  bi  ove... plave... kojih,   hm,  vidim,  nema  u  mojoj  veličini...
Opet  sam  postala  loše  volje.
- Dobro,  onda  smo  tu  svoje  obavili.  Idemo  van.
Čekaj,  dakle,  nije  prošlo  ni  pet  minuta,  a  ja  njih  i  njihove  želje  trpim  već  više  od  dva  sata!
- Nije  fer!  Da  je  nešto  za  vas... – počela sam ljutito
- Stella,  ako  je mama  rekla  da  idemo,  idemo!- javio se opet tata.
On  me  je isto  počeo  živcirati.  Baš  me  zanima  što  je  dužan  mami  da  se  tako  ponaša  i  trpi  njezino  hodanje  po  dućanima.

          Ljuta  sam  krenula  niz  pokretne  stepenice.  Oni  su  svi  ostali  gore.
- Stella,  vrati  se.  Ipak  ćemo  ostati  gore.  Spusti  se  do  kraja  pa  se  opet  popni.
Ma  da,  sigurno,  baš  mi  se  da!  Namjerno  sam  se  okrenula  i  krenula  u  suprotnom  smjeru.
- Gle nju!  Uvijek  mora  filozofirati!  Razbit  ćeš  se! – bjesnila  je  mama.
Došla  sam  do  zadnje  stepenice  i nasmijala  joj  se  u  lice.
- Neć......-
I  u  tom  trenutnku  zadnja  stepenica  mi  je  zahvatila  jaknu  koja  mi  je  bila  prebačena  preko  ruke.  I  pala sam!  Pred  svima  (jesam  li  napomenula  da  je  bio  vikend?!).  I  još  se  nisam  imala  za  što  primiti  pa  sam se  još  minutu  sklizala!  Raskrvarila  sam  si  ruku,  ali  uspjela  sam  se  popeti  do  kraja.  I  umrla  od  srama!  Ajme,  svi  me  pogledavaju!  A  što  je  najgore,  moji  dragi  roditelji  i sestra  mi  se  smiju!
- Joj,  ovo  je  bilo  zanimljivo!  A  sad,  idemo  po  onu  žutu  majcu!- piskutala  je  mama.
- Da  i  ja  sam  gladan,- primijetio  je  tata.
Sara  nije  ništa  rekla  jer  je  umirala  od  smijeha.  Ja, naravno,  cijeli  dan  nisam  razgovarala  s njima.
Mislim  da  nije  čudno  što  od  toga  dana  izbjegavam  pokretne  stepenice.

Stella Sremić, 8.r. OŠ Slavka Kolara, Kravarsko

 

 

 

REKLAME O UČENJU

AKO IMAŠ PET, NA DLANU TI JE CIJELI SVIJET!!!

 

1.     Učite, djeco, dan i noć, znanje je snaga, znanje je moć!

2.     Ne budi lijen, postat ćeš plijen!

3.     Uče svi, zašto ne i mi?

4.     Nećeš li učiti, u životu ćeš se namučiti.

5.     Ako imaš pet, na dlanu ti je cijeli svijet!

6.     Ako ništa nećeš znati, nećeš moći ni smeće brati!

7.     Znanje je imanje!

8.     Tko ne uči, ne raste!

9.     Što pametnija glava, to je lakše leđima!

10.                       Kopaj vole, kad nemaš škole!

11.                       Tko širi znanje, širi svoje vidike!

12.                       Obrazovanje je korak naprijed!

13.                       Obogatimo život knjigom!

14.                       Nikada nije prekasno naučiti nešto novo!

15.                       Tko je završio učiti, završio je rasti.

16.                       Knjiga je najbolji učitelj!

17.                       Tko uči, ne ide na popravni!

18.                       Sad se primi knjige, poslije si bez brige!

19.                       Tata ne bi tako ludio, kad bi se ti malo potrudio!

20.                       Prekrasna stvar vezana uz znanje je činjenica da ti ga nitko ne može ukrasti!

21.                       Učenje je fora, znanje je bit, sve to znati veliki je hit!

22.                       Učenik je junak, knjiga je spas, ali učitelj je naš glas!

23.                       Nosi stari kaput i kupi novu knjigu!

24.                       Soba bez knjige je kao tijelo bez duše.

25.                       Čitanje je jedno veliko zadovoljstvo koje samoća omogućuje.

26.                       Čitajući knjigu uvijek smo u najboljem društvu!

27.                       Čovjek uči na dva načina: čitanjem i druženjem s pametnim ljudima.

 

REKLAME O UČENJU – sastavio / pronašao 8. r.

Radionica- hrvatski jezik

 

Zima

 

Severni veter puše,

Oblake nosi črne i guste.

Krenule su i pahule snega,

Drobne, bele, svetleće,

Kak zvezdice.

 

Veter je nosi, slaže, tam je breg,

A dalše golo snežno tlo.

Ralica razbija tu roniju,

Zbaca v grabu i ode dalše.

 

Na obloku se javi mali tiček, 

lepi, žarki, smržnen i gladen.

Jel bi, išće teru mrvicu kruva.

Cucka se čuje, laje, zavija i on bi

Nekej toploga pojel.

Severni veter puše i nega mrzli.

 

                                           Fran Zagorac 7.a

 

Sneg v mom kraju

 

Prvi pevci kukurićiju

Stareši se teško s postelje dižu.

Samo ja veselo gledim čez oblok van.

 

Moj je kraj posipala belina.

Bregi su se zdeblali.

Krovovi teško dišu,

A grane se nišu.

 

Čez rafung ide črni dim,

A v peći žeravica cvrći.

Tičeki su se vjeli,

A mački su od snega beli.

 

Samo deca veseli krečiju,

Snegu se veseliju.

 

                                         Katarina Kolarec 7.a

 

RADNI DEN JEDNEGA (M)UČENIKA 

 

Sako jutro kad se zbudim mam moram drčati po iže da se spremim za školu, ali moj cucek laje da oće van, pa stara viče da si pojem nekaj preje škole. Okrenem se i vidim da mi lače nisu oprane, več ujutro kaos. Kad zajdem u školu sa deklama iz sela, zajdemo se sezuti u šlape za po škole, naravno nemaju svi šlape, pa i v škole vičeju na nam čistačice da moraju čistit za nami. Navek prvi sat imamo hrvatski, joj… taj hrvatski. Tam moramo stalno puno delati i vučiti a kad smo zločesti, pak se učiteljica ljuti na nas. Na kraju sata, kad zazvoni drčimo van z razreda, al onda se pak preimamo za gluvu- zemljopis. I tak celi dan nam se celi dan v škole neda niš delati, jel smo čera bili do fajn vuru budni. Dojdem domom, mislim si da se napokon mogu malo odmoriti, ali susedove krave mučiju na sav glas. Zišla sam van da vidim kaj im je, a ono krava se teli. Fuj, to je popraf gadno. Sused me poslal da mu donesem kantu vode, ali ja sam pobegla domom. Valda me nebu tužil starom. V četiri vure sam gotova sa svem poslem, al nejdem učiti jer mi počinje serija. Dok ležim na trosjedu v miru Božjem starci dojdu domom, pak se dereju i stiraju me sobu učiti. Ma kak da ne? Celi dan delam! Vičte nama opće ni lako, v selu nemre živeti svako!

 

Ira Patricija Kolić, 7. b. 

 

On

 

 

Smeđa kosa, iznad nosa.

Lepe oči da ti se svet zakoči.

Strašne ruuke brišu tvoje muke.

 

Gledam ga v škole saki dan

Da mu priđem navek me sram

 

Kad dojde do mene svet mi se okrene.

Pita me nekaj, a ja mucam. Smeje mi se jer misli da štucam.

 

Dojdem iz škole i pak sam u bedu, pa zimam crvenu kredu.

Pišem njegovo ime koj volim od prošle zime.

 

Meni popraf nije lako, da mu prijdem bez srama, recete mi kako?

 

IRA PATRICIJA KOLIĆ, 7. b.

 

 

Moja obitelj

 

Moja je iža puna ljudi

saki je od njih svoje čudi.

 

Otec i brat jako su si slični

I na to su ponosni i jako dični.

 

Seke su moje prave dame i

niš si nemreju napraviti same.

 

Ja se šlepam uvek ze strane

al mi si skupa nemremo brez naše drage mame.

 

Ja svoju obitelj jako volim

i saki večer za nje dragoga Bogeka molim.

 

 

Ivana Brajković 7. b.

 

Moja mala hiža

 

Moja mala hiža

prema cintoru gledi.

 

Tu je i na bregu cirkva

koja zvoni.

 

Tam plenbanuš meše drži

de se skupi puno ljudi.

 

Polek moje hiže stoji pajdašova hiža

Koja je samo malo, malčec niža.

 

Dora Tičarić, 7.a

 

 

MARA BEZ PARA

 

Moja baba Mara je več jako stara,

Celi život peneze špara.

Ima knige štedne razne,

Al` se su vglavnom prazne.

Ona se nada da bu dobila na lotu,

Ak` ne raneše, kad napuni stotu.

 

JOSIP HORVAČIĆ, 6. razred

 

OBITEL NA VRPE

 

Dobar den! Ja sem Martina i imam jedanejst let. Živim v Strezojevu, to vam je opčina Pokupsko. Ja i moja obitel živimo v zaselku po imenu Vranešići. Nas se skup ima osmero članova v hiži: četiri brata, ja, baka, tata i mama. Ima nas fest pa je pri nami uvek fletno, si se spominaju i smeju. A ovak vam zgledi kad se pri nami dela: prve nas tatek podeli na posle. Ja kak ti žensko razme se da moram delati i furt čistiti tak da pomognem mameku. Tatek voli iti v šumu z brate de drva režeju i pelaju v hižu, a babica kuliko more dela na vrtu i v trsju. Kad ni kaj vane delati, ona ružđi kurizu. Znate kaj, se je to lepo, ali ja jedva čekam nedelu kad si skup sednemo za stol i idemo obedu, a posle kak Bog da. Znate kak se veli: ni niš lepše neg kad je obitel na vrpe.

MARTINA VRANEŠIĆ, 5. razred

 

 

JESEN V MOJEMU KRAJU

Moj kraj za jeseni je najlepši. V to vreme se zrije. Sa kukuriza, zob i šenica mojemu kraju daju prelepu zlatnu boju. Kad listje opadne z grani još je zlatnije, samo kaj unda listje zameće vrganje pa ih nemrem najti. Mislim da ih unda ni Majka Božja ne bi našla. Ali to sad ni bitno, bitno je kak je v mojemu kraju lepo za jeseni. Na početku jeseni, tam negde oko rujna, poberemo grojzde i dobijemo finoga mošta. Sve je to lepo, ali mi na živce idu mušice kaj stalno letiju oko mošta. Znal je dojti čak i štršen. Osim grojzda i vrganja za vreme jeseni beremo i kostajne. Si ljudi z mojega sela idu prije mene brat, pa ja najdem jedva dve šake, ali to sem si sama kriva. V jesen najviše mrzim kad idem u slivar i popiknem se na tikvanju. To mi se već par put dogodilo jer su one skrivene u trave, pa ih ne vidim. Za kaznu kaj su mi zrasle pod nogami, ja ih dam svinjami nek ih pojeju. Posle mi je malo žal jer su bile baš male i šare. Kad malo bolje razmislim i se zbrojim i oduzmem, jesen ni baš tak loša. Ako ne brojim ove mušice i tikvanje, ni loša uopće. Pa samo poglečte kuliko nam toga lepoga,finoga i zdravoga sake godine donese!

Ana Gvozdanić 7.b

 

Babina hiža

 

Na vrh brega stoji,

Iž nje črni dim beži.

 

Pod črepom streši visiju,

Na črepu snegi bleščiju.

 

Mali oblučki zaprti, zamegleni,

Pod vrati leži cucek smržnjeni.

 

Vu dvorišču pod snegom dreva,

Pevec pred poldan više ne peva.

 

Veter huči, huči,

Babice nigde ni.

 

 Tihomir Zagorac 7.a

 

 

 

If I were a snowflake

 

 

If we were snowflakes, my friends and I,

We would make a lot of kids happy

When we fell from the sky.

 

In my flight, if I were a snowflake,

I would observe all those forests and a lake -

That beautiful landscape.

 

If I were a snowflake – after my flight,

I'd like to land on a snowman's nose,

So I could see all those people passing by.

 

But in the end, when the sun comes up,

If I were a snowflake,

I would become a drop.

 

And if I were a drop of water then,

I would evaporate back to the sky

So one day, I could be a snowflake again.

 

 

 

Stella Sremić, 8.r.

 

 

 

 

 

 

 

Rano sunce u šumi

Jutros u šumi,
Sunce mlado,
Zasjalo u krošnje.
Sunčeve zrake,
Spustile se do zemlje,
Izmamile gljive, kukce i pčele.
Pozdraviše sunce i
Veselo rastu
A rosa ih mije
Na odlasku.
 
Veronika Popović, 8. razred
 
Jesen
 

 

U šumske predjele duboke

Upirem pogled zanesen,

Pod nogama slojevit tepih od lišća,

A hrastovi šapuću: jesen!

 

Stigla je sva u svome sjaju,

Od zlata su haljine njene.

Pred pogledom mojim,

Šumske svjetiljke gasi

I u mraku  ostavlja mene.

 

Sve tamnija bit će odjeća njena

Kad već hladnom kišom

Moje staze pospe,

A ja ću za njom koračati nijema

Sve dok vjetar

posljednje lišće ne raznese.

 

Elena Vujnović, 8. razred

 

Jesenji san

Na jastucima

satkanim od krošnji

zaspalo je sunce.

 

Oko nas

miris kestena.

Pod nama

šapat  probuđenog lišća.

U nama

šumska uspavanka

promrzla srca

ispunjava crveno-žutom melodijom.

 

Na vratima obzora

šumska straža

omamljena spokojem

čuva naš jesenji san.

Elena Vujnović, 8. razred

 

 

 

 

About me

My name's Adela. I'm 11 years old and I'm from Zagreb. I have two brothers, their names are Damir and Sandi. I love animals. I have a dog, a cat and a rabbit. My favourite singer is Justin Bieber. I love him so much. My favourite colour is purple. I love sports. My favourite sport is basketball. My favourite subject is English. I love joking with my friends and I hate when somebody talks bad about Justin Bieber.

 

                                                                                                                                                                                     Adela Kekić, 5.a

About me

 

My name's Dora. I'm 11 years old and I'm from Kravarsko. My address is 70 Kolarci Street, Kravarsko.I live with my parents and my older brother Domagoj. I have a little bunny, his name is Đaz. He is brown and he has small sparkling eyes. My favourite colours are yellow and blue. My favourite school subject is geography. I have a favourite singer, too. His name is Justin Bieber. My favourite actress is Selena Gomez. She is my favourite singer, too. My favourite movie is Step up 3. My favourite songs are: Believe, Die in your arms, Accidentally in love and others. My favourite sport is football. I'm better at basketball, but I prefer football.

 

                                                                                                                                                                                   Dora Tičarić, 5.a

 

 

My summer holidays

 

I went to the seaside to the island of Pag. I was there for five days. I went swimming two times a day and I played billiards with a friend every night. Few times my family and I went swimming in the Kupa river. I spent two weeks with my grandma and grandpa. They live in Dubranec. My uncle took me and my cousin Luka to the Kupa river. I swam across it. Every year my family goes to Marija Bistrica, a Croatian national sanctuary, where we all pray.

 

                                                                                                                                                                                  Tomo Dumić, 6.b

 

 

 

 

© Osnovna škola Slavka Kolara 2008.


Školski YouTube kanal

Školski YouTube kanal


Jelovnik

Sjednice

Korisni linkovi

Natječaji

Popis udžbenika

Projekti

Cookbook projekt

Godišnji plan i program rada
Priloženi dokumenti:
01 OS Slavka Kolara GPP.za web.pdf


Školski kurikulum
Priloženi dokumenti:
Kurikulum 2016-2017.pdf


Finacijski izvještaji

Javna nabava

Pristup informacijama




preskoči na navigaciju